.jpg)
Post festum: IV Godinjske zvjezdane noći
Autor: Radomir Petrić
Foto: Radio Bar
Značaj ovakvih poetskih okupljanja umjetnika regiona za Radio Bar su predstavili idejni tvorac, pokretač i organizator festivala Srđan Leković i ugledna srpska pjesnikinja Biljana Milovanović-Živak iz Smedereva.
-Ove godine smo se potrudili da festival podignemo na malo veći nivo, što inače uvijek radimo- da svaka naredna godina bude makar za stepenicu bolja nego prethodna.
Festival je ove godine bio samo dva dana, za razliku od ranije kad je trajao po pet, šest i sedam dana, dakle, u tom smo smislu uozbiljili festival, a pozvali smo i neka zvučna imena.
Imali smo samostalnu izložbu slika dr Miluna Lutovca koju je otvorio pjesnik, esejista, književnik i izdavač Gojko Božović, koji je na festivalu govorio i svoje stihove.
Festival je zvanično otvorio novinar Milan Vujović.
Predstavljen je nastavak romana prof. dr Vuka Cerovića „Hrabri dječak Dronjo“ o kojem su govorili književnik Miroje Vuković i dr Dragoje Femić.
Prof. dr Sonja Tomović Šundić kazivala je svoje pjesme.
Žiri za novouspostavljenu književnu nagradu „Kosarin vijenac“ u sastavu doc. dr Olga Vojičić Komatina, predsjednik žirija književnik Mirko Rakočević i dr Radoje Femić jednoglasno je dodijelio nagradu srpskom književniku, novinaru, ekonomisti i pravniku Enesu Haliloviću iz Novog Pazara za roman Bekos.
Prve noći smo imali i koncert podgoričkog rok sastava „Mikrokozma“, a program je vodila Anđela Kostić.
Drugog dana smo imali izradu poliptiha Godinja i Skadarskog jezera od strane slikara Pera Nikčevića, poznati barski arheolog mr Mladen Zagarčanin je govorio o prošlosti Godinja i Crmnice, a publici su se predstavili laureat Enes Halilović, čuveni pjesnik iz Sjeverne Makedonije Slave Đorđo Dimoski i nagrađivani crnogorski književnik Saladin Dino Burdžević koji živi i radi u Njemačkoj.
Festival je zatvorio nastup grupe Zora iz Bara.
Novitet je bio dnevni program koji je održan u Vinariji Raičević, zamisao je festivala da od ove godine, pa ako budemo živi i zdravi i festival nastavi da radi i da raste, svake godine predstavimo po jednu crmničku vinariju-kaže Leković.
Čini se da kao nikad ranije niste imali više podrške, kako institucionalne, tako i od samih Godinjana?
-Što se tiče podrške festivalu, ne želeći da ikoga favorizujem ili da nekoga, da kažem, umanjim, svi koji su oko festivala, ne samo ove godine, nego i ranijih godina, svi imaju veliko poštovanje moje i uopšte uređivačkog odbora, jer se svi zajedno trudimo da to svake godine bude bolje.
Ove godine stvarno sam ponosan na moje plemenike, na Lekoviće, a tu naročito ističem veliko angažovanje Nevena Lekovića, koji su po prvom kontaktu i sastanku koji smo imali, na kojem smo izložili našu zamisao, svi kao jedan skočili i dosta stvari smo uradili, što su ljudi koji su došli u Godinje imali prilike da vide.
Na podršci hvala Ministarstvu turizma, Sekretarijatu za kulturu Glavnog grada, Opštini Bar, TO Bar, RTV Podgorica, AD Luka Bar, brojnim privrednicima porijeklom iz Crmnice, kao i Službi zaštite i spašavanja Opštine Bar.
Pomogli su i S&N invest, Komunalne djelatnosti Bar, Vodovod i kanalizacija Bar, PZU Zejnilović, Courier Eco Sutomore, Pulena Bar, VG fiskal Bar, Tehnopolis, BIF, Oxy d.o.o i Milun Lutovac.
Za vrlo kratko vrijeme, napravili smo nešto što evo niko od nas koji smo to i radili nije vjerovao da se može, velika zahvalnost stvarno svima-kaže Leković.
Gospođo Milovanović Živak, kako je došlo do vašeg učešća na festivalu?
-Nisam znala za Srđana Lekovića i sa njim me je upoznao vaš kolega sa radija iz Podgorice Miljan Nikolić, koga sam upoznala na jednom festivalu u Crnoj Gori.
Kada sam pozvala Miljana da mu priredim književnu promociju u Udruženju “Razbijanje tišine” u kome sam urednik za književne programe, on je preporučio Srđana i poveo ga, pa su zajedno gostovali u Smederevu.
Srđan me je odmah pozvao da dođem u Godinje, što sam sa zadovoljstvom prihvatila-.
Učestvujete na mnogo poetskih festivala, a nedavno ste se vratili sa Kube, gdje ste boravili baš tim povodom?
-Učestvovala sam na 31. poetskom festivalu u Havani krajem maja i početkom juna, bila sam delegirana u ime Smederevske pesničke jeseni, svog festivala, a na Kubi sam promovisala ne samo svoju poeziju, već i čitavo stvaralaštvo na našim prostorima, a kad kažem našim, mislim na sve ove naše zajedničke, bivše prostore.
Pritom sam bila jedina pesnikinja iz Evrope!
O tim utiscima trebalo bi da napravimo posebnu emisiju, ali ono što je jako bitno i što je mene fasciniralo bilo je da tamo pesnici važe za viša bića.
Tako nešto sam možda doživljavala samo kao mala, u vremenu naše zajedničke Jugoslavije, kada, recimo, u školu dođu Desanka Maksimović ili Mira Alečković, koje su bile prave pesničke zvezde.
Mi danas takve pesničke zvezde nemamo, sve se promenilo na gore, mesto poezije danas, znamo i sami na našim prostorima koliko je nisko, koliko je kultura nisko, koliko je obrazovanje nisko.
Na Kubi, koja je pod američkim sankcijama već decenijama, gde se voze automobili oldtajmeri iz 60-ih, 70-ih godina, čak sam na plažu išla vozilom koje je proizvedeno 1956, važi jedna potpuno druga životna maksima.
Oni stvarno žive za poeziju!
Oni su zaista siromašni, moram to da kažem, ali, oni su nas tako dočekali i ugostili, doživeli smo takvo poštovanje ne samo od njihove publike, već od svih drugih učesnika iz zemalja Latinske Amerike, bila sam primljena tamo kao zvezda, prosto sam bila iznenađena tom vrstom pažnje i poštovanja.
To je iskreno poštovanje nekoga ko se ozbiljno bavi poezijom. Jedna takva zemlja, sa takvim uslovima za život, da toliko ulaže u poeziju-to je stvarno za svako poštovanje.
I ja sam se posle zahvaljivala njihovom ministru kulture, takođe u prepisci i ambasadorima i organizaciji festivala na čelu sa gospodinom Aleksom Pausidijosom čije smo pesme preveli na srpski jezik.
Dolaze sa drugih krajeva Kube pesnici i dive se tuđoj poeziji, nema sujete, nema ljubomore, nema nikakvog prestiža.
Ja sam tim pristupom oduševljena, na našim prostorima odavno tako nešto ne postoji.
Na tom festivalu smo imali Nansi Morehon, njihovu najpoznatiju pesnikinju koja na Kubi ima status kao nekada kod nas Desanka Maksimović, deli autograme bilo gde da se pojavi.
Kod nas se to izgubilo.
Inače, za potrebe festivala, Silvija Mondra-Stojaković je prevela četiri moje pesme. Pesma kojim su se naročito oduševili zove se “Žene prevode”.
Sada mi je u pripremi čitava zbirka na španskom jeziku jer sam videla da tamo ta vrsta poezije ima jako dobar odziv-.
Rekli ste da je poezija na Kubi i dalje živa, popularna, čitana, uvažavana, poštovana, ali, koje je njeno mjesto danas u našem region? Koliko je cijenjena, zastupljena u Smederevu, u Srbiji?
-Postoji jedan fenomen, fenomen megalomanije. Danas mnogo ljudi piše i mnogo ljudi ima potrebu da se afirmiše.
Kad govorimo o značaju poezije, ja bih morala tu da podvučem crtu na ono što se zove zaista ozbiljna poezija i na ono što se zove poezija koja se piše iz razonode, iz hobija, koja nije ništa manje značajna u mom poimanju poezije, ali, mora da se napravi ta razlika u kvalitetu.
Mislim da pod ovim našim nebom ima mesta za sve nas, da ne treba jedni drugi da saplićemo, da treba pustiti apsolutno sve ljude. Svako bira svoje jato, znate.
Često su me pitali kada sam ja sebe prepoznala u tome.
Ja sam ozbiljna u svemu što radim, shvatila sam da će ovo biti mnogo više od hobija i da tu ima odjeka za neke druge ljude i na nekim drugim mestima, ne samo u mom srcu, u mom životu, u mom privatnom svemiru, kada su ljudi počeli da me pitaju da prevode moje pesme.
Dakle, nisam trčala za nekim kao što se to radi, znate, “prevedi mi, ja ću tebi ovo, ti radi meni ono”.
Ne, kad su počeli ozbiljni ljudi da se interesuju za moje pesme najpre po festivalima, krenuli su prevodi prvo na slovenački, pa na makedonski, pa grčki, mađarski, znači-prvo komšiluk, pa onda na bugarski, rumunski jezik...
Ova pesma koja je dobila toliko pažnje na Kubi, nastala je na jednom festivalu u Krajovi u Rumuniji, na licu mesta, gledala sam žene koje prevode i odmah sam počela da je pišem.
Dakle, i to može biti inspiracija, svaki novi festival, svi ti ljudi, nove poetike, nove situacije u kojima se nalazite donose novu vrstu iskustva i samim tim novu vrstu inspiracije.
Uloga poezije na našim prostorima je jako mala, skrajnuta je potpuno, nažalost, više se tu radi o nekim ideološkim, nego o estetskim principima.
Kada sam uređivala časopis “Braničevo”, sad na Smederevskoj pesničkoj jeseni vodim program “Zlatna struna”, i rukovodim se uvek isključivo estetskim principima.
Ne interesuje me ko je u kojoj stranci, udruženju, samo me interesuje ono što je dobro. I zaista treba da se neguju samo ti principi, i onda će poezija dobiti mesto koje treba da ima.
Da ne bude opet situacija kada odete negde, da ne znate da li ste došli na poetski festival, ili na vašar. Vašar taštine-.
Od početka vašeg stvaralaštva fokus vam je isključivo na kvalitetu, a nikako na kvantitetu, što najbolje ilustruje podatak da ste za 25 godina pisanja poezije objavili 11 knjiga, što je po sadašnjim mjerilima veoma skromno.
-Ja se stalno prespitujem, stalno pitam svoj lirski subjekat-ima li svrhe ovo što radim, koliko će to ljudi moći da prepozna?
Meni je bitno da ima neko da me prepozna, da imam srodnu dušu.
Nisu mi bitni, da ne navodim sada imena veoma popularnih spisateljica u Srbiji, niti sam ikada želela da idem tim stazama, tiraži. Ja pišem onako kao osećam.
Imam svoju publiku, pre dve godine u sali Kulturnog centra nakon gostovanja Kusturice, meni je kao elitističkoj pesnikinji došlo 60 ljudi od kojih je bilo bar 30 pesnika, kad gostujem u Požarevcu i Smederevu ne mogu svi da stanu u salu.
Lično mi je najveće priznanje kada me koleginice koje rade u srednjim školama ili na fakultetu ubace u lektiru, ili kad me neki student prevede, ili uzme moju knjigu da me radi za srpsku književnost XX veka.
To je najveće priznanje, nema te novčane, niti bilo koje druge u pesničkom svetu nagrade koja se sa time može meriti-.
I na kraju, gospodine Lekoviću, šta vas je ponukalo da prije četiri godine uđete u ovu, slobodno možemo reći- avanturu?
-Ideja o festivalu datira odavno, ali, trebali su neki uslovi da se stvore da bi se to desilo, a i kad se konačno desilo prije četiri godine, opet ni to baš nije bio neki momenat koji sam priželjkivao.
Pošto sam dugo u poslu, odavno sam naučio-kad hoćeš nešto da ostvariš, moraš da kreneš.
I tako sam ja krenuo uz pomoč rođaka i prijatelja koji me zdušno podržavaju sve ove godine, ko god je došao-vidi kakva je to energija.
Stremimo upravo svim ovim divnim stvarima koje je Bilja istakla. Volim pisanu riječ, muziku, kulturu, djecu, dobre ljude, hvala svima na podršci!-.
.jpg)