.jpg)
Svetlana Useinović: Profesorski i na polumaratonskoj stazi
Autor: Radomir Petrić
Foto: Privatna arhiva
Život u znaku matematike od malih nogu, polumaratona od 2017. i barske Gimnazije u kojoj je 37 godina njeno ime sinonim za predmet koji predaje, ujedno i etalon profesorske „stare garde“, ovako bi iz ugla jednog njenog bivšeg učenika glasio najkraći opis Svetlane Useinović, profesorice matematike u Gimnaziji „Niko Rolović“.
Na nedavnom Ostroškom polumaratonu, profesorica Useinović je, ne samo u svojoj kategoriji, „održala predavanje“ i na atletskoj stazi.
U kategoriji 65+ za žene, Useinović je kroz cilj prošla prva, sa rezultatom 2,58:00.
-Bila sam prva u kategoriji takmičarki 65+, ali sam istrčala brže i od nekih polumaratonki u kategoriji 60-64.
Svi su me plašil da je Osttoški polumaratn težak, i onda sam onako, malo Bogobojažljivo pošla, a i to su putevi svetog Vasilija, to je najskuplja crnogorska reč, nema skuplje, i čovek kad se tu pojavi, krene malo bojažlijivo, tako i ja.
Malo po malo, shvatila sam da sam mogla i brže, ali, u strahu sam malo usporiila.
Trasa je bila od hrama sv.Vasilija u Nikššiču do donjeg manastira Ostrog, deset kilometara ravno, pa uzbrdo, pa šest kilometara nizbrdo, i onda sve uzbrdo-.
U svijet polumaratona ušli ste 2017. u svom rodnom gradu, Beogradu 2017, ovo Vam je bio 25. polumaraton koji ste istrčali, dakle, lijepa dinamika od najmanje četiri trke godišnje. Kako se spremate za polumaraton?
-Ako imam u tom mesecu polumaraton, morala bih da pretrčim oko 170 km na treninzima, ako to ne uradim, ne mislim da sam spremna.
Ima raznoraznih trening-ubrzanja, dužine, intervala, tempa... Mora se istrčati dve-tri dužine od12, 14, 16 km, a u proseku trčim do 40 km sedmično, pet puta u sedmici.
Ranije sam sve to naučila, nemam trenera, ali, imam plan, da, kako se bliži polumaraton, moram više tih treninga dužine da odradim.
Evo, sad sam trčala Mostar mesec pre Ostroga, tak da u međuvremenu nisam vežbala dužine jer nije bilo potrebe.
Kako ste došli na ideju da postanete polumaratonac u 60. godini?
-Bila sam strastveni pušač, tri pakle dnevno, dok nisam shvatila, ako nastavim takvim tempom, da neću još dugo.
Kada sam prestala da pušim, sebi sam rekla „'Ajd e da probam da trčim“. Stanovala sam pored Opštine, i kada sam prvi put obula patike, nisam mogla da dotrčim do stadiona!
Onda je krenulo malo brže, malo brže... Prva trka mi je bila 2016. na Podgoričkom maratonu, deset kilometara, i dosta sam dobro trčala, za sat i deset minuta.
Mislm da nikad nisam istrčala tako brzo deset kilometara, sad deset km trčim za sat i 13 mnuta.
Kad sam videla da mogu, to mi je dalo inspiraciju i snagu da probam Beogradski polumaraton i onda je 2017. sve to tako krenulo.
Taj Beogradski polumaraton sam najbrže istrčala-2,29:00, koliko god da sam se trudila posle, valjda godine nisu dale da idem brže. .
Inače, trčala sam Beogradski polumaraton pet puta i to relativno lako, ali, nikad više u tom vremenu.
Sada sam u Barseloni trčala 2,35:00, to je isto fino vreme, jer sam se bojala da neću završiti do „dedlajna“ koji je tamo 2,45:00.
Najdraži mi je Mostatrski polumaraton, oni se toliko trude u organizaciji, uvek imaju najkvalitetnije majice, najlepše medalje, najbolje okrepe...
Mostar je grad koji je izuzetno lep, trčite uz Neretvu koja je zelena, uvek pirka neki vetrić, prelazite preko sedam mostova!
Kad god dođete u Mostar, imate šta da vidite i čemu da se divite, posete galerijama, propratne manifestacije su uvek vrlo interesantne.
Ove godine su bila tri koncerta, ja sam mžda stara, pa me takvi koncerti nisu interesovali, ovi mladi ljudi posle trke suišli tamo da se zabave.
Sigurna sam da ću i sledeće godine da trčim Mostar, Bože zdravlja!
Jeste li očekivali da če ovako da se razvija vaša polumaratonska priča?
-Jesam! Jer, kad ja krenem u nešto, ne odustajem lako, i mislim da je to benefit i da svi treba da porazmisle o svojim zdravim navikama, ja svojoj 66. godini ne koristim nikakvu terapiju.
Kadaa dodem kod doktora, pitaju me„Pijete li lek za pritisak, pijete li lek za srce“. Ne, ne i ne, odgovaram, i samo mislim da li mi veruju da ne koristim nikakvu terapiju.
Jedini bolovi koje imam su oni posle polumaatona u mišićima, drugo ništa.
Rekreacija u okviru svojih mogućnosti omogučava vam zdrav život, potpuno sam sigurna u to.
Borite se na stazi sa dedlajnom, bolom u nogama, nerijetko sparnim i vlažnim vremenom, nedostaje daha... Koja je Vaša satisfakcija za ta dva i po sata?
-Kad završim trku, pomislim „Bože, šta će meni sve ovo, bolje da sam ležala kući“, ali, dva dana kasnije obučem patike i kažem „Pa hajde, idemo opet“.
Kad pređete onu liniju cilja, onda je to-to. Jeste, bude malo umora. ali, posle shvatiš-to je ušlo u krv.
Možda ću u nekim godinama smanjiti malo, sada sam počela da trčim i trke po deset kilometara, trasa koju tako volim je podgorička, četiri kruga po Gorici.
To je sjajna trka, taman počne sezona, Podgorica tada ima finu klimu. Može se i prošetati ako je loše vreme pa se ne trči, ako je dobro istrčite, taman je to fini trening od deset km.
U planu mi je početkom juna štafetni polumaraton u Ohridu, trčaću ga sa koleginicom, po deset kilmetara.
Inače, do sada sam trčala sve balkanske polumaratone sem u Severnoj Makedoniji, trčaću Skopski polumaraton na jesen, a van naše regije, Barselonu i Istanbul.
Kako biste predstavili polumaratonca/polumaratonku?
-Mislim da su to vrlo samopregorne osobe , ljudi koji imaju cilj i trude se da ga ostvare, trka je ono što projektuju, ali, takvi su i u životu.
Mi se i srećemo, Zdravko Mišović iz Kule, njega srećem stalno na svim trkama, Miralem Karišik iz Prijepolja, sad je trčao pod Ostrogom, svake godine ide u Sarajevo...
To su ljudi koj sebi to ucrtaju u život i na jednu takvu rutinu se naviknu.
Vaš profesionalni život je matematika koja takođe iziskuje disciplinu i samopregor. Vjerovatno i taj mentalni dio, mindset, pomaže u trci, koliko je tačno duga distanca pitanje prije svega uma, a tek onda fizičke kondicije?
-Ne znam, moguće. Ja to tako ne osećam. Možda je to deo mene, to ne mogu posebno da definišem.
Ljudi me često pitaju „Da li ti je padalo na pamet da odustaneš?“ Ne! Nikad nsam došla u takvo stanje da prekinem trku.
Dešavalo se da mi bude teško, prvi put kada sam trčala u Mostaru bilo je jako teško zato što je zbog korone bio pomeren u septembar, a trčati u Mostaru u septembru... Vrelo!
Jedva sam istrčala, ali sam istrčala, smanjila sam brzinu, imala češće okrepe, više vode, držala bočicu.
Na kraju, nekako naučiš da prepoznaš ritam svog organizma, šta ti možeš, šta ti ne možeš.
Da je Ostroški polumaraton za mesec, mislim da bih mogla da ga istrčim deset minuta brže jer sam nekako iz čitave te priče „teško teško teško“ suzdržano krenula, a jeste staza naporna, pa sam se malo više pazila nego što sam morala.
Da li postoji priprema taktike za stazu?
-Obično na sajtu trke bude staza, pa bude plan gde je uspon. Uglavnom su sve te staze, izuzev ova ostroška, sa blagim usponima.
Mnogo mi je teža trka od ostroške bila Dubrovački polumaraton, zato što počinje leto, jako je vruće, trka se završava oko jedan popodne kada je najtoplije, a na dvadesetom kilometru imate uzbrdicu posljednji kilometar.
To je strašno naporno, ali dobro, tu bude okrepe, volontera koji vas hlade, pomažu...
Vrlo je bitan i sam taj ambijent. Na Begradskom polumaratonu je najbolje, tu su trubači, bubnjari, orkesri, deca koja vas bodre, to vas malo podigne.
Postoji li neka posebna polumaratonska želja?
-Pa, to je bio Istanbul, i ne znam šta će da bude dalje, mislim da ću ići na Bečki polumaraton.
Istanbul je stvarno grad u kojem kada god da odete, uvek imate nešto novo da vidite, a polumaratonska trasa je takva da prolazite pored takvih znamenitosti da prosto ostajete fascinirani, Topkapi saraj, Sultan Sulejmanova džamija, Patrijaršija, Galata most, Zlatni rog, Bosfor...
Trčati među 15. 000 ljudi u gradu koji ima 15 miliona stanovnika koji stanu da biste vi protrčali, to je takva privilegija!
Uz to, mnogo dobro je organizovan, svima bh preporučila da ga ne preskoče, ako se već bave polumaratonom.
U pripremi ovog razgovora, kazali ste da odlazite u penziju, što je iznenađenje za generacije vaših učenika, uključujući i autora teksta, kojima ste bili prva asocijacija na riječ matematika.
-Došlo je vreme za penziju. Zvanično sam zaključila radni odnos 18. aprila, ostajem da predajem do kraja školske godine.
Radila sam u barskoj Gimnaziji 37 godina, ukupno u prosveti 41 godinu, četiri meseca i 17 dana.
Diplomirala sam na PMF u Beogradu, počela da predajem u Tuzli, godinu, onda tri godine u Podgorici i potom Bar, do danas. U međuvremenu sam magistrirala na PMF u Podgorici.
Sjećate li se prvog radnog dana u barskoj Gimnaziji?
-Ne. Sećam se đaka, sećam se ljudi, a dana.. ne. Neverovatno je to, sretnem ljude kojima sam predavala pre 30 godine, i samo izađe njihovo ime. Ljudi se sećam, pojedinih događaja.
Pamte se posebni i drugačiji, ne uvek i najbolji.
Prvo odeljenje kojem sam bila razredni starešina, matematičari koji su maturirali školske1988/89, mislim da je to najbolje odeljenje kojem sam predavala, bilo je tu jako puno časova matematike nedeljno.
Da li je to možda što je razlika u godinama bila mala, išli smo zajedno na koncerte, na Bajagu u Titograd, osećala sam tu generaciju skoro kao svoju.
Često mi kažu „Pa nisu ovi đaci tako dobri kao nekad“, ja se tu uopšte ne slažem. To su deca od upravo istih tih dobrih đaka , nego smo mi malo popustili, kada bismo mi malo više tražili od te dece, bili oni jednako dobri kao i njihovi roditelji pre 20 i više godina.
U svakom slučaju, dva najjača matematičara kojima sam predavala bili su Savo Vujošević i Amir Molazećirović.
A najposebniji đak?
-Najinteligentniji i meni najinteresantniji je Miloš Pečurica. On je bio đak, ne znam kako da ga definišemo, bio je poseban, ne samo matematičar.
Ima tako kompleksnu misao koju je jako teško pratiti, kad pročitam njegov status na Fejsbuku, moram tri puta da se vratim da shvatim šta je hteo da kaže.
Uvek je bio spreman na času samo da sluša, i sve je to bilo usvajano istog momenta, u trenutku gleda kroz tebe i sve shvata.
Koliko je matematika danas u Gimnaziji, i uopšte u Crnoj Gori, bitna djeci, u poređenju sa proteklim stažom u učionici?
-Ako misliš na tvoje vreme, ta vaša generacija je imala „Šuvarovu matematiku“, imali ste po 22 časa raznoraznih matematika, analiza, algebra, geometrija..
Sada u barskoj Gimnaziji nemamo prirodni smer, već opšti smer sa četiri časa matematike.
Rekla sam danas jednom odeljenju „Možda vam se čini za neke stvari koje učite-šta će mi, šta mi to treba, ali, vi ne učite matematiku da biste znali da računate, već da biste znali da mislite“.
To je cilj učenja matematike, da vas naučimo da mislite, a gradivo, lekcije-zaboravi se sve to.
Gimnazija „Niko Rolović“ je u doba SFRJ bila jedna od pet najelitnijih u Crnoj Gori. Gdje je njeno mjesto danas? Da li je škola pratila duh vremena, trendove?
-Sve je mnogo devastirano, pa i škola. Pomenula sam Amira Molazećirovića, on je bio prvi na takmičenju iz fizike u onoj velikoj Jugoslaviji.
Živeo je u Ulcinju, a barska Gimnazija je tada zaista bila elitna, i njegova porodica je želela da on uči baš ovde, putovao je svaki dan iz Ulcinja.
Posle njega su bile još možda dve generacije učenika koje su nam dolazile iz Ulcinja u Bar da se školuju, i posle je to zamrlo.
Da li smo mi izgubili taj elitizam-ne znam, ali, više nemamo situaciju da nam dolaze učenici van Bara, razgovarala sam sa kolegama, kažu- tako je u svim školama.
Da li če se nekakvom reformom to vratiti na stari kvalitet- ne znam, ali, ne mislim da đaci ne mogu mnogo više.
Oni to mogu, trenutno imam Lazara Miloševiča koji će ići u Istraživačku stanicu Petnica, jako kvalitetno dete, samo kada bi ga neko „pritisnuo“ da još više radi.
Ali, učenici danas prosto kalkulišu u stilu „učiću toliko koliko mi treba“, osim onih u kojiima je baš ta ljubav prema matematiici, kao Savo ili Amir.
U odnosu na ono „analogno doba“, danas zahvaljujući tehnologijama možete da komunicirate sa đacima i da ih učite i poslije škole, koliko je to dobra stvar za nastavni i obrazovni proces?
-Nisam neko ko se boji elektronike, ja sam neko ko je uspeo da svoje učenike nauči da koriste elektroniku u svrhu sopstvenog obrazovanja, i mi veoma lepo komunciramo na toj razini.
Kažu-ne treba mobini na času-ne, ne, treba!
Postoji nekoliko aplikacija, jedna je i Geogebra, preko koje mi na času komuniciramo 45 minuta, svaki učenik uzme mobilni i onda radimo zadatke sve preko te aplikacije.
Učenici usvajaju gradiva preko aplikacija koje su mnogo brže, brže se računa, ali, treba da znaju kako to da saopšte.
Oni su tu vešti, kad ja kažem „Ovako da se radi“, dok ja to svojim prstima utipkam u mobilni, oni su to već uradili.
Samo je potrebno da ih uputiš, oni krenu, to jako brzo ide, i to im je interesantno, oni to vole da rade.
Prepoznati ste po tome što svakom času pristupate kao da Vam je prvi u karijeri, potpuno motivisani. Kako ste uspjeli da taj voljni momenat, žar da prenesete drugima znanje, ne izblijedi?
-Imala sam danas dva časa, i odradila sam ih kao i pre 37 godina, pun čas.
Možda sam malo sada omekšala, danas vidim, jedna učenica ne može da shvati nešto, pa smo nekako drugačije pričaii, bio je drugačiji pristup.
Ja sam sada njima više kao neka baka nego kao profesor, ali, atmosfera na času je potpuno radna. Mislim da učenici nemaju strah od mene, da li me vole ili ne vole, ne znam, ali, definitivno nemajustrah.
Na šta ste najponosniji u učionici nakon ovih 40 godina?
-Najponosnija sam na to što ostajem u dobrom odnosu sa svim učenicima, ne mogu na prste jedne ruke da nabrojim učenike koji mi se na ulici ne javljaju.
Možda bude negde da posle škole budu ljuti, ali, kad prođe vreme, shvate da sam bila tu da ih naučim, i da su oni to naučili.
Moja misija, a to sam vrlo brzo shvatila na početku karijere, nije da pokažem učenicima koliko znam, nego da oni meni pokažu koliko sam ih naučila, i kad to uspem, onda sam uspela na času.
Uspela sam to sa generacijama, to je misija svakog nastavnika, da ti učenici pokažu koliko su shvatili.
Kod mene svi učenici za 45 minuta izađu na tablu, pa tri reda-tri reda, pola reda-pola reda, i onda su svi fokusirani.
„Ne može to tako“
Koji detalj iz učionice posebno pamtite?
--Opet se vraćam na Amira Molazećirovića. Sećam se, dokazivala sam neku teoriju koja je bila izuzetno teška, niko od učenika-tako sam mislila- nije mogao to da prati, i s obzirom da dokaz teoreme nikad više neću od njih tražiti, preskočila sam neke korake.
Na to će Amir iz klupe „To tako ne može“.
Pitam odeljenje-„Ko je još shvatio“, svi ćute. Onda sam morala da se vratim da bih uspela njemu da objasnim „Dobro, Amire, vidi, ovako...“-.
Kako je Svetlana Useinović „oborila“ svog sina
Ozbiljnost pristupa poslu, koji su mnogi na prvi pogled pripisivali njenoj strogosti, proizvel aje tokom svih ovih godina brojne anegdote o profesorici Useinović, od kojih je jedna prerasla u istinsku urbanu legendu.
-Te priče su mi stvarno smešne, a pogotovo ona urbana legenda o mom sinu i popravnom ispitu.
Kad neko pita „Ko je Useinovićka“, „A, to je ona koja je svog sina oborila na popravnom“.
A ja njemu nikad nisam predavala!-.
